REQUIEM ZA NEROĐENE

(Malenima oči cȓne,               
krvavo im stenje lice.             
Moloh slini, pa nasrne,           
stežući ih klupkom žice.)
 
…       
 
Sanjao sam dječje duše,         
svud ručicama traže spas.
Milen jauk odjeknuše,           
u grozomorni noćni čas.                     
 
Sanjao sam da se plaše;          
grč cvjetića na ravnici.                       
Cereći se kosac jaše,              
srpom reže po glavici.            
 
Vidjeh djecu što umiru,          
a ljudi stoje u miru.                
Nešto u meni se rodi,             
tijelo uzde oslobodi…            
 
…i pukne krik iz dubine:       
Trebao bih li smrt biti,           
rob po nagonu pučine?          
Kukavno se šuteć’ kriti?         
 
Zar da zatomim jecaje,           
dok ocean djece vrišti?           
(Krvnik klati ne prestaje,       
još jedno čedo uništi.)            
 
Zar svijetu se nakloniti,          
cjelivati mu oltare?                
Biram sve vas polomiti:         
zvijeri iz pakla, fukare!                      
 
Mudruj sine ništavnosti!         
Zatvorenice izluđuj!               
Rasute su vaše kosti,              
devetom se ti pridružuj.          
 
Ovdje ja ne propovijedam,     
ja te gazim, ubojice!   
Kol’ko budeš krvožedan,        
tol’ko gorjet će ti lice.
 
Za što se anđele mijenja?      
Bijedna jutra, žuč, nasilje,     
lažni mir i priviđenja?
Život groba, zla obilje?
 
Prijatelju, gubitniče,  
dječje oči gasit nemoj.                       
Divno čudo koje niče –          
žig je dobra. Budi heroj.
 
Iznad sebe, iznad svega:        
ponizi se i ljubi ga.

Foto: https://www.istockphoto.com/photos/holding-baby-hand