AJANTIDA

Likovi: HELENA, AHILEJ, PATROKLO, HEKUBA, KASANDRA
             (omađijana duhom Marcijala)
 
                            1. čin
 
Jednog ugodnog zimskog povečerja.       

                                                                                                           
PATROKLO:
            O, Ahilejče, uzvitopereniče vreli,
            od kud sipaš to stihovlje smjelo?
            Zar nisi se skrio pod svoj usud zreli;
            gdje bješe čio: fin i odijelo?
 
HELENA:
            Brzonogi Ahilej pivo mi nudi,
            a on sam s Coca-colom se hudi.
            Patroklo i ja: „Po pivu udri!“
            Ne bi se postidjeli ni ludi ni mudri.
 
PATROKLO (Ahileju):
            Jednu strofu nam predaj,
            ti opskurniče opjevan,
            praiskonsku jednu daj,
            il' pjevaj il' bježi van!
 
            Kutiju otvorio čedno,
            pa se usuka nedogledno.
            Je l' strah je to il' trpljenje?
            Ahilejče…teče vrijeme!
 
HEKUBA (iznebuha):
            Imate li doma svoga,
            ili samo pivu pit se mora?
 
HELENA:
            Patroklu našem nos sad curi,
            pa nam se zato ljuti i duri,
            čempres ludi pelud mu nudi;
            Patrolče naš, ljut ti ne budi!
 
            Ahilej stoji, pjesme ne piše,
            kada će versi da dođu više?
            Čekamo mi, čekamo sada,
            požuri, Ahileju, noć već pada!
 
HEKUBA (opet iznebuha):
            Možda bi vi vrebali.
            Zlu ne trebali.
 
PATROKLO (Hekubi):
            Rima ti je strana,
            no to nije mana.
            Ima u Boga dana,
            da stekneš poetska znanja.
 
(pa nastavi):
            Ne znam osjećate li,
            je l' Ahil loče il' spi?
            Njegova još se čeka,
            a tko njega čeka - ne dočeka!
 
AHILEJ:
            Riječi hude lete po eteru,
            Patroklo i Helena - oprečni - to predu.
            Kaliopa, Klio ili Terpsihora to šapću?
            Mislim da nije - hmelj je povrh svega,
            tempal Muza oskvrnut je revnošću,
            dušomornih dvoje zulumćara.
 
HEKUBA (po treći put iznebuha):
            Manje pit!
 
HELENA:
            Njemu raspala se moderna rima,
            nema veze, antika štima.
            Marcijal ponosan bi bio,
            s nama družit bi se htio!
 
(a onda Hekubi i Kasandri):
            Drugi put, i vas dvije!
            Gripa opravdanje nije,
            kada fino se pivo pije!
 
AHILEJ:
            Inspiracija puca svima,
            ili ipak samo trima?
 
HELENA:
            Misli Ahileju izbiju van:
            „Zar nije Marcijal divan?“
            Ipak, Patroklo rimu sipa,
            marcijalskog onog tipa!
 
PATROKLO (Hekubi):
            Manje pit, više strepit,
            samo Ajant umije okrijepit.
            Duše silne put miline,
            biceps njegov zauzimlje!
 
HELENA (Hekubi i Kasandri):
            Isprike naše sada primite,
            ipak uz nas živite.
            Posjetila nas je Muza piva,
            što vesela je i veoma živa!
 
AHILEJ:
            Sunce je već zašlo, minuo je dan,
            Nama pod Trojom vrijeme je za san.
            Sok dok mozak je napaj'o,
            činio je da svak bi laj'o.
            Čovjek ne može dugo to podnijet',
            neki drugi put vidio nas svijet!
 
(Hekubi i Kasandri):
            Dvije muze šute i slušaju,
            rekao bi čovjek - zašto ne kušaju?
            Možda i bolje: aktivni, pak, lici,
            često ginu i u bici.
 
HELENA:
            Drugi put bila s nama Kasandra,
            a uz nju i Hekuba!
            Da skupa se družimo
            i pjesmu novu pojimo!
 
AHILEJ (o Heleni):
            Množinu pive popila je ona,
            zahodit' ide - podbola je noga.
 
HELENA (o Ahileju):
            Wc je svet,
            zna čitav svijet.
            Ljuti nas do bola,
            Ahilejeva Coca-cola.
 
PATROKLO (o Ahileju):
            Colom tijelo opsjeda,
            pored hmelja od zlata,
            ubava li, siktava ujeda,
            ipak - stić' će do vrata.
 
            Premda Cola stiha ne pozna,
            i grozna je njena tama,
            biserne dubine upozna,
            tek toliko da piše sa nama.
 
 
                            2. čin
 
Prvog četvrtka u prijelaznom mjesecu.
 
HELENA:
            Ako pitate o Ajantu mene,
            jako me muči što Ajanta ne znam,
            ali znam da biceps se gizda,
            ne voli povrće ni salate lista,
            tek malo maslinova, da na pjatu zablista.
 
AHILEJ:
            Ajme, palestra cijela se trese,
            jadnom sa zemljom pokritom znojem.
            „Ah“, zveči kvadrantom cijelim,
            Na to se lica okrenu ptica,
            Tko je to? Početcima stiha ćeš znat'.
 
PATROKLO:
            Ajantče, ti Heraklova snago,
            jakost tvoju svijet nek' upozna!
            Ako tvoje čvrsto mišićje nago,
            na odru od bučica ikad silu dozna,
            ti ostaj gromovit, k'o stijenje kad se spozna.
 
AHILEJ:
            O Ajantu pitaš? Čudim se ja,
            Telemanova sina ipak ne poznam.
            „Nije to on“ – pa tako mi reci,
            za njega letit ćemo kano meci.
            Kršan je momak, pametan pritom,
            stijenu bi razbio vlastitim mitom.
 
PATROKLO:
            Akrostih ti skladam grome,
            ja neuk pored tebe silna.
            Ako ikad udostojiš se pome –
            ne brini, i to je hrana divna,
            tebe neće sudba nestabilna.
           
HELENA:
            Pjesme o Ajantu ja čitam,
            o junaku tom štorije pitam,
            molim se žarko svom Bogu,
            da u Rimu me vodi ubogu.
 
AHILEJ:
            Grmi, tutnji, bronta!
            Zar Zeus se okomio na nas?
            Srušit će se na nas huda fronta,
            odakle da dođe nam spas?
 
            Eno, u daljini balvane miče on,
            svjetlo iz daljine – Ajant imenom,
            utočište da pruži palima,
            mrtve sahrani među dragima.
 
HELENA:
            Veli Ajant – kažu – u Ilijadi spomen nosi,
            al' znam ja s kime se Napulj ponosi.
            Jedan je Ajant veli,
            njega za vodiča svatko želi.
 
PATROKLO:
            Evo, i Helenu si neznan opčinio,
            stihovlje ta prosipa na egejskog mora izlogu,
            a Ahil kad bi i tvoju snagu hinio,
            mogao ne bi kao ti dizat nogu.
 
HELENA:
            „Balvane miče!“ – Ahilej reče.
            „Heraklova snago!“ – Patroklo stih zače.
            Sirota ja, Ajanta ne znam,
            Troja mi pusta, žalosti se pjesan.
 
AHILEJ:
            Ajantče, gigant te zove nudeć' ti rute,
            Napulj il' Rim, kamo će skute,
            javit će još, nemoj se brigat,
            skoro znat' ćeš kuda ćeš navigat'.
            „Rim, con certezza ti kažem“,
            dan pred put, Napulj je tražen.
 
HELENA:
            Jednočinku misliš da pišemo mi?
            Nemoj se žalostiti!
            Stihove tebi začinjamo nove,
            o Ajantu ova pjesan se zove!
 
PATROKLO:
            I Kavkaz je malen pred tvojom bicom,
            a tek kako noga hlače ti napne...
            O, uzniče tegova, gospodaru lopaticom,
            koja umije i krug neba da sapne.
 
AHILEJ:
            Paradiso zove nas sad,
            ne onaj Danteov, cajkaški neki stan.
            Što se događa? Reci nam rad!
            Ajant je stao u prvi plan.
 
HELENA:
            Pričaju meni junaci stari:
            „Vlastitom nogom biceps se gradi!“
            „Kako?“ – ja ih pitam,
            „Rukom nogu diži!“ – odgovor čitam.
 
PATROKLO:
            Ajant,
            nije prevarant.
            On je dijamant.
            Garant.
 
HELENA:
            „Hermo je“ – kažu – „vodič!“
            „Hermo je božanski teklič!“
            Ipak, znam samo jednog,
            titule te dostojnog.
 
AHILEJ:
            Kovčeže saveza, nošen si bio,
            od Ajanta smiona, kao što si htio.
 
 
                            međučin (Patroklovo i Helenino bunilo)
 
PATROKLO:
            Ahilejče pojuri brzo,
            kako se bakalar ne bi smrzo.
            Hladna riba umu škodi,
            bila mrtva il' u vodi.
 
            Versi mnogi steru mi se umom,
            k'o što Ajantski znoj škropi hotele,
            u kojima osta tek inventara lom,
            kao biljeg njegove tjelesnosti vele.
 
            A ako trzaj njegove mišice neće,
            Napuljem vodit nas godine što slijedi,
            nema nama ni odraza sreće,
            mrijet' ćemo uz nekog lašca u bijedi.
 
            Zato, nemiru Zeusov – povedi nas,
            daj ponesi opet saveza kovčeg,
            ne daj da tvoj zatomljen je glas,
            k'o gutljaj vina najgorčeg.
 
HELENA:
            Nebo je vani tmurno i sivo,
            poezije nema, ne potiče pivo.
            Kiša se sprema i vjetar huči,
            srce se moje tuži i muči.
 
            Ajant mi iz rime bježi
            iako stih junaku teži.
            Nadahnuća Muze utihnuše,
            vremena junačka uminuše.
 
            Kad će, o kad će doći
            dan kad ćemo na pivo poći?
            Žeđ muči me kleta,
            gora nego za ljeta.
 
            Predgrađe kleto Patrokla uze,
            Ahilej za njim lije suze.
            Helenu kauč zarobi meki,
            gore nego Paris neki.
 
            Nebo je vani tmurno i sivo,
            poezije nema, ne potiče pivo.
            Kiša se sprema i vjetar huči,
            srce se moje tuži i muči.
 
 
                            3. čin
 
Zadnjim trzajima nepostojećih studeni.
 
HELENA:
            O, kada ćemo biti free,
            da pojedemo grčki pomfree?
 
AHILEJ:
            Mezimci Zeusa, još vas nema,
            zato ću posjetiti mjesta smjela.
            Zahoditi gdje kažu,
            i nikada ne lažu.
 
PATROKLO:
            Čedan bjeh,
            no sagriješih.
            A ne htjeh.
 
HELENA:
            Napunio si pivom svoj mijeh,
            a da nije i to grijeh?
            Od hmelja uhvatit će te smijeh,
            ne brini se, i ja to htjeh.
 
            Al' mori me usud moj,
            Zašto mu obećah rad, jao, joj!
            Imala sam super plan,
            S junacim' piti reoplan!
 
PATROKLO:
            Pusti usud, ti nevaljalice obzirna,
            zar nije i on pih što će proći?
            Nek' ti duša egejska osta mirna,
            nektarom hmeljskim ćeš se spokoja domoći.
 
HELENA:
            Teško meni biti mirna,
            vikat će me sudbina,
            što trči kroz šume i gore,
            dok kaputi se crni vijore!
 
PATROKLO:
            A ti, Ahilejče (trakijske mi obale!),
            mesom živina svoje tijelo moriš,
            mjesto stihovljem da dozivaš olimpske hvale,
            ti se trzaš, rzaš i s neodlučnošću boriš.
                                                           
AHILEJ:
            Bum, tras, tres,
            pod nama je potres.
            Uzrok tomu je znan,
            piju k'o bezdan.
 
HELENA:
            Ahilejče pivo neće,
            Helena se radom meće.
            Plaču olimpske muze,
            tko li nam verse uze?
 
AHILEJ:
            Došao je kano tat u noći
            i ukrao nam srca za poći,
            u duboku tamu, bez pravca, sam,
            Ajant mu je ime, on je nama plam.
 
PATROKLO:
            Versi tu su, ne brini ženo,
            nad Epirom i nad Mikenom,
            oni su k'o ruho svadbeno,
            ostala ti il' nestala trenom.
 
HELENA:
            Oj, muzo znana i neznana,
            de sredi nam soba, apartmana!
            Vrlog nam Ajanta stavi,
            da nas vodi u snu i javi!
 
PATROKLO (jadikuje nad samoćom):
            Ahileja muze napustiše,
            put bezdana noge ga nose,
            troheji mriju sve tiše,
            ostah sam. I transetti duše bose.
 
            Ajantida okrnjena osta.
            Smrzoše se Stiksa vali.
            Lira muzeja eho posta,
            a svirala je, iz nje stisi cvali.
 
            Sada snena tek prebiva
            za Ajantove nejači horde,
            što smicahu se, ta cerila,
            do ovdje i do ondje.
 
            Zato opstanka radi pišem,
            i ne marim za čovječje vrijeme,
            ne bih li prišao prasmislju višem,
            gdje čuva se poetsko sjeme.
            U izbi bez dileme.
 
            Nek' portici ječe,
            nek' se junak natječe,
            u Olimpiji gdje se bozima utječe,
            il' u Epidauru gdje ga liječe
            Asklepijeve zmije veće
            od svih tlapnji; kao svijeće
            sad se lici koprče,
            a Zefir s juga polijeće,
            svih daktila dostojni,
            ostat' će Ajantski primicači palca znojni.
 
            Stoga, subrate i susresto,
            milo mi duši što Ajantu prijesto,
            ustupismo mu bezličja umjesto.
            To od kadifa i brokata mjesto.
 
Nakon nekog vremena...
 
AHILEJ:
            Ajantovanje prvo, drugo, to može svak',
            no doći kud noga naša utabala je put,
            stvarno nije posao lak.
 
 
                            međučin (Helenijada ili bolna žeđ)
 
HELENA:
            Obuze mi dušu kleta tmina,
            odvojih se ja od junačina.
            Glavice visoke moj su ti dom,
            ne mogu uteći usudu tom.
 
            O Patrolče, reoplan je l' teče?
            Kako ono pjesnik jednom reče?
            „Pivo zlatno, višnjih bogova dar,
            zaslužuje pak i božanski mar!“
 
            U Hadu Stiks, rijeka zaborava,
            gdje Tantal žeđa i Kerber spava.
            I ja kao Tantal muku mučim,
            zarobljena papirima tuđim.
 
            O Patrolče, reoplan je l' teče?
            Ti zadnje si slovo, o junače!
            Zadnje slovo one pjesme trojske,
            Helene nema, nema ni vojske.
 
            Ajanta nema, bicepsa svetog,
            Ahileja nema brzonogog.
            Kraj je slogu, kraj je stihu,
            od žalosti raspala se rima...
 
 
                            4. čin

Negdje na jugu Peloponeza.
 
HELENA:
            Patročle!
            Oooo Patrolče!
            Hranu junačku želiš li s nama dijeliti?
            Kao kad ono junaci svi redom
            sjeđahu i pizzu naručiše,
            tako i mi ćemo večeras, planinu pokorivši,
            hranu svetu jesti!
            Hranu ambrozijsku i nektar pivski!
 
PATROKLO:
            Ufff, teška srca odbijam,
            jerbo potomke uspavljivati moram.
            Da samo znadoh ranije,
            pripremio bih već jutrom galije...
 
AHILEJ:
            O zloćudne li misli!
            Hude li izjave, fraze!
 
HELENA:
            Nas su Muze Apolonove tek sada inspirirale!
            Ooo Muze štono kasnite!
 
PATROKLO:
            Ko Hekuba postadoste,
            pa me iznebuha zovete u goste!
            Patroklo će nekom drugom zgodom nektar piti,
            s vama jesti, s vama biti!
 
HELENA:
            Bit će to dan velik i svet,
            duplo ćemo pivo vazet!

 

 

Foto: https://olympioi.com/greek-heroes/ajax-the-great