Bjesovi

Mene je rodio Fjodor,
praporce ruske stepe o me okačio,
pritajeno na svoj Mordor,
zlurado me, silnik, zakačio.
 
Sada s njega vrištim nejak,
i nikog nema da me čuje,
vidi, druže, kako jauče obješenjak,
iz daljine kako psuje.
 
Išćem lišće, žvačem zemlju,
crnu od pakosti svojih,
poludio sam u ovom podzemlju,
kistom srdžbe sve obojih.
 
Jednog jutra ukaza se Fjodor,
premudra mu ruka sine
niz obraze mi, kao prodor
munje, tutnja sa visine.
 
“O, Dostoje osunčana uma,
vadi odavde nesretnika,
gubih i ovo malo razuma,
kazuj, vrli, gdje je izlaz grešnika!”
 
Izlaz je u tvome srcu,
u otkucaju što sebe briše.
Naći ćeš se u Marijinu zrncu,
tamo idi i ne griješi više.

Foto: https://www.wallpaperflare.com/