ONA TRI DANA

16.11.
 
Prekosutra će moj grad pasti.
Ognjeno zlo prosut će se njime.
Nizina će s krvlju, s gnojem srasti.
Tko li će mu zapamtiti ime?
 
Iz daljine dođoh srcem k tebi,
kad je dijete zaplakalo gorko.
Oprostit sebi mogao ne bih
šutjeti, dok tijelo viče gromko.
 
Tko li će te svojim zlatom zvati?
Bezimeni muževi smioni?
Tko li će ti nježno pokazati,
da si njihov, da su tvoji oni?
 
Pogledaj očeve i sinove,
koji majke, žene ostaviše!
Pogledaj, moj Vukovare, snove
– to ti ih oni sve ostvariše.
 
Nikad nemoj k'o što nikad nisi,
dat' tuđincu da te lažno časti.
Sve će nestati, no vječan ti si;
prekosutra će moj grad pasti.
 
 
17.11.
 
Sutra će moj mili grad pasti.
Crnina žučna se nebom stere.
Sutra će mu radosti ukrasti,
guja pakla koja sumpor ždere.
 
Titraju posljednje luči nade,
hladni skeleti podrume brane.
Barut presvlači gradske fasade,
žene vidaju bebama rane.
 
Gori Mitnica, skriči Borovo!
Iz tenkova sline zmijske žvale.
Svuda okolo vrelo olovo;
mati ispustila ručice male.
 
Puklo silno do momačkih nogu,
poletjela zrakom slika sina,
što čeka ga i moli se Bogu:
Vrati mi tatu moga jedina.
 
Zastane Dunav, sve bliži je huk,
onih što kolju u vražjoj strasti.
U utrobi posljednjih grozan muk.
Sutra će moj mili grad pasti.
 
 
18.11.
 
Danas je moj grad pao.
Kroz tetive razderan,
zadnji put je zaurlao.
Kesi se dušman nažderan.
 
Znojne aveti u maršu,
o mesu mojem pjevaju...
(Majku li vam jadnu vašu!)
Što rade? Što to smjeraju?
 
Lašte se noževi grubi,
šaržeri polako pune.
Vadit će se oči, zubi,
čim se rakije napune.
 
Kad je krv prošila polje,
i kosti pukle k'o pruće,
cere se horde đavolje,
režu nečije unuče.
 
Smrt obojila oblake,
krug planeta je stao.
Na tlu raznesene šake.
Danas je moj grad pao.

Foto: https://kristove-crkve.hr/kristova-crkva-vukovar/