RUŽA

 
Ne umijem više pisati pjesme,                       
mile, daleke, noćne, obojane;            
palače zemlje odveć mi tijesne,                     
ne mogu više isukati rane.                             
 
Što ako je zraka budućeg dana                      
u moju toplu varoš usput zašla?                     
(Vina ti kisela, zla ova strana!)                                  
Bezumnice, krivoga si pronašla.                    
 
Mani me se, ti lažna zrako slasti,                   
bijeli jahač satrt će ti dojke.                           
Tek onda kad te, jalnu, upropasti,                  
klijat će zublje k'o duše povorke.                  
 
Zar ne vidiš, uboga pridošlice            
da potiho venem pod tvojim krilom?             
Po podu skupljam nestale sitnice,                  
ne bih li snio pod modrim dodirom.                
 
Nad pučinom zlata, gdje tebe nema,              
moja munja kroz tišine zabljesne,
pa isuče iz srca rane – prema
meni sirotanu koji žeđa pjesme.
 
Jer ako sebe od tebe odvojim,
ružo moja, pjesmo – ja ne postojim.

Foto: https://fineartamerica.com/featured/rose-and-feather-pen-garry-gay.html