TEATRO DEL SILENZIO (posvećeno Andrei Bocelliju)

Sniju trsovi po moru Toskane,
promiču freske nad rajskim dolima,
bali piana, čempresove grane,
pisaše akorde zlatnim slovima.
 
Lica melodije, pralica kista,
potiho presvlače zemlju u vina.
Na porubu neba mramorna bista
orkestre doziva k’o otac sina.
 
Zar itko će naša bića raspleti?
Dadoh klaustru harfe da me krije
među tišine, dok vitraji sveti
titraju svagda dušom Italije.

                                                                                    Foto: osobni arhiv