SVIRAČ IZ BUDIMPEŠTE

Jednom strunom violine,
purpur neba strofu kuje,
noćni svirač čudom zine:
netko sluša, a ne čuje.
 
Smrznuo se sivi Dunav,
k’o da nikad prije nije,
uz obalu se klati plav,
propalica s boce dvije.
 
“Derni, brajo, onu moju!” –
zaleluja preda njime
te u tome gorkom boju,
spomene i njeno ime.
 
Sto cimbala, tamburina,
niz sviračev dlan prostruje,
ganula ga sva milina,
da ga barem netko čuje.
 
Pahulje niz obraz cvile,
što ih oni greškom svedu,
tek na jedan odraz vile,
koja spava u tom ledu.
 
Ode svirač, zaspi onaj;
ranim jutrom noć ga ubi.
Rijeka rasu gradom sjaj,
napne svoje plave grudi.

                                                                                    Foto: https://rove.me/