MOM DJEDU

Na dlanu starog rudara
dozrijevalo je sunce
i treperila voda.
Dva gorska oka su k’o duša krša
gledala u ptice.
 
Kad se iz lova vrati,
konj se stade u bašti rzati.
 
Velim mu:
“Hajduče,
ti, vučja zjeno,
jel’ još te tuče,
ono prazno i sneno,
otvrdlo, uzglavlje njeno?”
 
Sablju isuka,
i munja mu niz obrve zijevne:
“Čuj me, besramniče,
što te sline žablje grade!
Što se god u meni trza ili miče,
i zbog čega zvijezda ne pade,
tvoja briga nije, pasje mezimče!”
 
Huk se prosu kroz smreke i klekovinu.
Zamirisa snažna duša moje Bosne.
A njeno uzglavlje k’o u djedovinu,
primi mene u svoje oči rosne,
i odjene u srebrninu.

                                                                Foto: osobni arhiv