MONASTIRAKI

Slutio sam kroz pehare atičke,
u taverni propisnoga kaosa,
kako vrije vino u veni Grčke;
žica živnu nervom Mitropanosa.
 
Pukne bouzouki mozak do neba,
kada na nepcu trsje Pavlidisa
uzvrpolji život baš kako treba,
kroz jedan trzaj stiha Vertisa.
 
Po' ljubavi od opoja izgori,
koju čuvam potiho, ispod glasa.
Uz mali zvonik anđeo se stvori
i puhne kroz glasnice Dalarasa.
 
O Bože, što me ovako obuzme
u grotlu divnom kitare i basa,
pa sva mi čula tek tako zauzme
ono 'Predgrađe' strofe Kotsirasa?
 
Ha...tkam rime izlišno i sitno
u arabesku, ep, magloviti spis...
Zalud ili mudro? Posve nebitno.
Sve dok dušu vije Theodorakis.  

                                                               Foto: https://www.dailymail.co.uk/home/index.html