NOĆNI RAZGOVOR

Jedan mi je pjesnik otvorio vrata,
nekoć davno dok bijah sam u gradu punom mostova.
Onih koji spajaju i raspinju noćne magle
i pokoju sivu sjenu
koja lebdi nad tamnim trgom.
 
Uz škripu starog hrastovog stola,
ponudi mi vatru od bezbroj gorkih trava
i stade govoriti:
 
Poznaješ li nedočekane zime
i ono slatko ime, one prosute rime?
Vidiš...rijeka ih hladna krije.
Čelik teglenica u luci mutne vode.
Ah, tako lako neznani vjetrovi pušu.  
Njima se ne povodi!
Samo mrtve ribe žvaču dušu.
 
Evo sada, titra nada u stanu usred grada.
Mada...ovoj voštanici kraj ipak nećeš vidjeti.
Jer, šaljem te u Budimpeštu, u Andrašijevu.
Gledaj aleje, omiriši fasade, nek' se Dunav ljeska
poput pljeska tvome preplašenom srcu.
 
U Pragu zađi u tišinu lađa
baroknoga svetca ribara na Maloj Strani.
I mani se kisele hrane što ju samo
rumeni i kratki proždrljivci gutaju!
 
A Rim? – priupitah ga.
 
Plutaju po Tiberu lampioni sjete.
Da, jasno mi je. I ja sam volio svaku njegovu ulicu,
no...tirkizna voda vječnih fontana nek ti ne pomuti um.
Zaboravi na sunce u porama, na mirise one,
znaš već koje..
Samo tvoje.
Al' zaboravi.
 
Upregnut ću ti konje nad Bečom
kao što si svoje zablude zimus upregnuo
u onoj adventskoj noći.
I stranče, ti ćeš tada samo proći
uz oči
koje mašu iza samostana časnih sestara.
Ne, nećeš ih se domoći.
 
Pjesniče! – viknuh.
Znaš li tko sam?
Što se smiješiš?
I od kud ti ta radost kojom me zavodiš?
Ja sam sve lađe ispratio,
no ni jednu ne dočekah.
Reci, reci mi...toliko me peče!
 
Uto pogled sijevnu.
I reče:
 
Nisam li ti poljubio srce
i tvoje oko oslobodio mrene,
onda kada skrivao si trnce
u prostoru bez svoje sjene?

                             Foto: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/e/e6/A_Dark_Street_In_Prague_%28157201501%29.jpeg