MEMENTO

Slučajno sam ih vidio pred suton,

Oblake krvave što se nebom steru.

Niske, plahe, k'o da more peru;

Eno nestaju, na obzoru je tih ton.

To nam mrtvi nježno šapuću,

Ratnici nenadmašenog sjaja:

Ako živimo sami, bez Boga, bez raja,

Tad nemamo ništa, tek ognjenu tuču.

Nemoj nikada u postojanju svome                 

Ići po bridu zavodljiva zaborava;                                                                     

Crv zla se migolji tad u srcu tvome                                                                

I mislit' ti ćeš da je korov trava.                                                                     

Muk izdaje okovat će tvoje dane,                                                                 

A oltaru domovine otvorit će se rane.  

                                                                                                                                           Foto: https://commons.wikimedia.org