PETRARCA OPLAKUJE LAURU

Ponekad mi dođe da zaniječem sebe

Da oskvrnem sve strpljive ideale

Nek' zvijeri proždru sve što me zebe

A trošni nažigač ugasi moje ferale

Ne mogu ti dati to što ti treba

Nemam tih opsjena koje oči ti cakle

Umiljata ženo, gromovita neba

Nad tobom tutnje, krabulje se makle

Pobjegoše strvine prenute u trenu

Bdile su dugo nad ulicama pustim

Moje se strijele napokon prenu

Bezglasne tebi, ničeg ne izustim

Ne rekoh ti nježno kao što trebaš

O moru što za tebe zaogrće svijet

U tom košmaru, ti kao da vrebaš

Pogrešan val, više nisam ti svet

Al' zaboravljaš da kiše na sve padaju

A sunce zlati i rijeke i doline

Za prozorom i tvoje se ikone nadaju

Molitvi, klecanju, no ostaše praznine

Što izašla nisi kada sam te zvao

Čime sam te, dušo, zarobio u rovu

Sve ove nevere u sebi sam tkao

Za dah tvoj što niče ka našemu plovu

Sada mi osta litica što se krije

Sama i rosna, crna strepi, huči

I starac suhi što nad njome bdije

Snivajuć' more, al' ostaje kući

                                                                                                                                                        Foto: osobni arhiv Damartem